Прескочи до главног садржаја

ДРЖАВНИ АРХИВ ЦРНЕ ГОРЕ

ДРЖАВНИ АРХИВ ЦРНЕ ГОРЕ, архив основан на Цетињу 1923. као посебно одељење Државног музеја. На подручју данашње Црне Горе од средњег века до данас настали су многи писани, штампани и материјални историјски извори. У почетку је брига за чување насталих извора била везана за цркве и манастире, властелу и владаре, од краја XVII в. за митрополите -- владаре, од 1852. за књажеве и краља Црне Горе. Архиве и музејске драгоцености чуване су у Цетињском манастиру, Његошевој Биљарди, Двору краља Николе и Владином дому на Цетињу, дворовима, установама, црквама и манастирима у другим местима ондашње и касније Црне Горе. У другој половини XIX в. било је више напора да се оснује музеј на Цетињу (предлог из 1879, прва откопавања старе Дукље вршили су Павле Ровињски и Ј. А. Р. Мунро 1890/91, Закон о Књажеској црногорској библиотеци и музеју донет је 1896, на основу којег су отпочели рад у Зетском дому, за време I светског рата музеј и библиотека су похарани). У савременој Црној Гори до краја њеног постојања (1918) није било Архива као посебне установе. Настале архиве чуване су у канцеларијама и ризницама цетињских митрополита и владара, од реформе државне управе (1879) у регистратурама министарстава и јавних установа -- у Владином дому и другде. У току I светског рата аустроугарске окупационе власти су прегледале архиву црногорских институција и важнија документа отпремале у Беч**.** Приликом одласка са Цетиња, јануара 1916, краљ Никола је понео део дворске архиве и драгоцености спаковане у осам сандука, који су из Скадра враћени у дворац Крушевац у Подгорици, потом аустроугарским аутомобилима превезени на Цетиње, где су запечећени и чувани у Двору краља Николе. Књаз Мирко је прегледао архиву, део архиве је спалио, део је пред само ослобођење 1918. закопан у шест сандука у дворишту двора, а четири сандука остављена су код поверљиве породице у близини двора. Архива и драгоцености су откопане 1923. У пет сандука била је смештена дворска архива, а у шестом драгоцености из историје Црне Горе настале од 1600. до 1915. Сви документи су пописани и одложени у кутије и константовано је да је знатан број докумената упропашћен. Најстарија документа: повеље и дипломе, списи на пергаменту толико су пропали да се једва чита понеки ред. Њихови комадићи су причвршћени на картоне и с њих се могу прочитати тек понеке речи. У једном коферу међу закопаним стварима било је више црквених предмета: јеванђеља, црквених књига, архијерејске митре и панагије, напрсни крстови, сребрне панагије, дискоси за нафору, кашике за причешће, копља, бројанице, грамате Светог синода Русије Његошу, навлаке, драго камење, бисери, сребрни жезлови и др. Пронађен је и отворен сандук са драгоценостима који је чуван у кући Пера Стојановића на Цетињу (златне и сребрне ствари, ордење -- домаће и страно, крстови, иконе, фотографије, ланци, табакере, делови посуђа, породични накит, разни поклони, новчане акције Црногорске банке и др.). Комисија која је вршила преглед пронађене архиве нашла је: 10.433 документа настала од 1600. до 1915, међу којима и 16 пергамената, 23 хрисовуље и 1.050 недатираних аката са 159 прилога. У једном предсобљу старог двора на Цетињу пронађено је 20 сандука разних ствари, где је била и преписка владике Петра II Петровића Његоша (1.718 његових писама), преписка књаза Данила и др. У току рада комисије у двор су пренете архиве из Митрополије и Владиног дома и 2.513 музејских предмета из двораца престолонаследника Данила и књаза Мирка на Цетињу. Архиву, музејске драгоцености и друго што је пронађено комисија и изасланици министарстава из Београда, управници добара за Црну Гору и велики жупан Зетске области сврстали су у две групе: 1) архива, драгоцености и друго што је припадало владару и тако прелазило с владара на владара сматрани су за крунска добра која су припадала држави; предложено је да остану у згради Двора на Цетињу и да буду основа за будући Државни музеј; 2) драгоцености које нису имале карактер крунских добара предате су касније наследницима краља Николе Петровића. На предлог комисије за попис нађених архивалија и драгоцености и сугестија више министарстава Министарски савет Краљевине СХС је 1923. донео одлуку да се Двор краља Николе на Цетињу прогласи за Државни музеј, да се у њему чувају архива, библиотека, намештај и драгоцености које су се тада налазиле у Двору, те да се прикупљају и проналазе артефакта за тај музеј. Следило је наређење да се архива и музејске драгоцености које имају карактер крунских добара, а која се налазе у осталим дворовима, сакупе и изложе у Државном музеју на Цетињу. У оквиру Државног музеја на Цетињу формирана су три одељења: Архивско, Музејско и Библиотечко. Основу за формирање Архивског одељења чиниле су: дворска архива и архива краља Николе Петровића Његоша, архива која је била смештена у сутерену његовог двора на Цетињу, затим архива која је била закопана у дворишту двора и архива министарстава и установа из Митрополије и Владиног дома. Архивско одељење имало је задатак да прикупља, сређује и чува архивску грађу са територије бивше Краљевине Црне Горе до балканских ратова, док је за територије ослобођене у балканским ратовима било надлежно Архивско одељење Музеја Јужне Србије у Скопљу.

После II светског рата 1948. основан је Историјски институт Црне Горе на Цетињу, који је од Државног музеја преузео до тада настале архиве, осим дворске, и који је овлашћен да врши службу републичког архива. Године 1949. основан је Државни архив у Котору, први архив у Црној Гори. Законом о државним архивима из 1951. основан је Државни архив НР Црне Горе, а потом и његови организациони делови, архивски центри у Бијелом Пољу за подручје Бијелог Поља, Пљеваља, Мојковца, Иванграда, Рожаја и Плава, а 1958. у Никшићу за подручја Никшића, Шавника, Жабљака и Плужина. Законом о архивима и заштити архивске грађе из 1963. ДАЦГ је преименован у Архив НР Црне Горе и омогућено је факултативно оснивање специјалних архива и сабирних центара. Од 1965. има назив Архив СР Црне Горе, потом Архив Црне Горе. Постепеним оснивањем приморских архива у Херцег Новом, Будви и Бару шири се архивска мрежа Црне Горе. На основу уговора с Општином Цетиње 1973, при Архиву Црне Горе формирано је Архивско одељење за грађу и активне ствараоце грађе општинских институција општине Цетиње. У Архиву Црне Горе постојале су следеће организационе јединице: Одељење за пријем, евиденцију и заштиту архивске грађе; Одељење за сређивање и обраду општинске архивске грађе; Одељење за спољну и матичну службу, Одељење за научно-истраживачки рад и Секретаријат. У обављању матичне функције Архив Црне Горе је надлежан за подручје СР Црне Горе. Стварне надлежности архива Црне Горе су заштита, преузимање, чување, сређивање, обрада, издавање и објављивање архивске грађе републичких органа и организација, заједница, друштава и удружења. Почетком 1976. Архив је поседовао 338 архивских фондова и збирки, у укупној количини од 1.200 дужних м архивске грађе. ДАЦГ са својих 17 истурених организационих јединица (десет Архивских одељења у већим градовима, укључујући и Архивско одељење Историјског института у Подгорици и архивскe канцеларијe у мањим општинским местима) 2019. има укупно 1.275 архивских фондова и збирки са око 11.000 дужних м архивске грађе. Архивских фондова и збирки републичких институција има 525 фондова са 2.116 дужних м архивске грађе, од чега архивску грађу Одељења старог периода до 1945. сачињава 319 фондова и збирки са 730 дужних м, а Одељење новог периода од 1945. има 206 архивских фондова и збирки са 1.486 дужних м грађе. Најстарији документи су из 1539, а најмлађи из 1975. и каснијих година. Архивски фонд ДАЦГ састоји се од архиве бивших министарстава и установа Црне Горе од 1879. до 1916, нешто мање је грађе из периода постојања Краљевине Југославије/СХС 1918--1941, а највише архивске грађе институција из социјалистичког периода, после 1945. Због нерешеног стручног питања разграничења између ДАЦГ и Народног музеја Црне Горе на Цетињу, део старије грађе за историју Црне Горе, која датира из доба владара из династије Петровића Његоша, налази се у Архивском одељењу Народног музеја Црне Горе на Цетињу. До почетка 90-их година XX в. поред републичког архива у Црној Гори архивске установе постојале су само у Приморју: Херцег Нови, Котор, Будва, Бар и Архивско одељење Историјског института у Подгорици. У средишњем и северном делу Републике није било архива који би се бавили заштитом грађе ван архива, преузимањем, чувањем, сређивањем и њеном обрадом у архиву. Ови послови били су стављени у задатак тзв. културним центрима у већим градовима који се нису много бавили насталим архивама. Отуда су многа документа ближе и даље прошлости неповратно изгубљена. За проучавање прошлости користе се штампани материјали и грађа других архива и провенијенција, која је недовољна. После више неуспешних покушаја, почетком десете деценије XX в. радна група републичког архива за успостављање архивске мреже у Црној Гори осмислила је организацију и функционисање архивске службе, статус, функционисање и финансирање архива, што је преточено у Закон о архивској делатности (СЛ ЦГ, 1992, 25) и одговарајућа подзаконска акта. У ондашњим друштвено-политичким и економским условима у Црној Гори и на југословенском простору решење је нађено да се архивска служба Црне Горе организује као јединствена функција Републике са статусом републичке управне организације. Архивску мрежу која је по први пут покрила читаву територију Републике чине: ДАЦГ на Цетињу са Архивским одељењима у већим местима (Цетиње, Подгорица, Никшић, Беране, Бијело Поље, Пљевља, Херцег Нови, Котор, Будва, Бар и Архивско одељење Историјског института Црне Горе у Подгорици) и истуреним архивским канцеларијама у осталим, мањим општинским местима у Републици. Архивска одељења нису самосталне установе него организационе јединице ДАЦГ без статуса правног лица и својства посебне установе. Због богатог архивског фонда од великог значаја за Боку которску, шире залеђе и околину и дуге архивске традиције Историјски архив Котор задржао је свој ранији назив и већу самосталност, неформални статус архива од републичког значаја. Законом су архиви добили статус државне службе и архивска делатност постала је државна функција са финансирањем из републичког буџета, независно од локалне самоуправе. У складу са статусом архива сва питања из делокруга њиховог рада (оснивање, задаци и циљеви, надлежност, права и дужности, рад, финансирање, права и дужности запослених и др.) уређују се прописима државне управе. Новим законом архивска грађа, до тада у друштвеној својини, добила је статус јавног културног добра од општег, посебног и изузетног значаја ван имовинско-правног промета.

Старија архивска грађа је некомплетна и углавном постоји од Његошевог времена и касније. Према областима разврстана је у више група: Државна управа и јавна служба: Правитељствујушћи сенат црногорски и брдски (1831--1879), Управа црногорског двора (1869--1916), Државни савјет (1879--1915), министарства унутрашњих и иностраних дела, правде, финансија, војске, просвете и црквених послова (1879--1916), царинарнице (1879--1941), Главна државна контрола (1901--1916), Народна скупштина (1905--1916), Министарски савет и Привредни савет (1906--1916), Посланства: Цариград (1879--1912), Ниш (1916), конзулати: Рим (1879--1919), Трст, Ђенова, Ница, Париз (1889--1919), Скадар (1894--1915), Женева (1916--1920), обласне управе (1880--1916), политичко-погранични комесаријати (1882--1913), Комисија за извиђај злоупотреба и Главни одбор за насељаваље новоослобођених крајева (1913--1914), капетаније (1853--1915/16), општине (1885--1918), Централни одбор за обрађивање земљишта (1915) и др.; Период Краљевине Југославије: окружна и среска начелства и општине (1918--1941); Ратна штета (1920--1927); Банска управа Зетске бановине (1929--1941); Суд за сузбијање скупова (1921); Првостепени суд за станове (1921--1922) и др.; Период 1941--1945: Цивилни комесаријат за Црну Гору, Народна управа; правосуђе (Велики суд, обласни, окружни, срески судови, адвокати); Војне јединице: Врховна команда (1908--1915); бригаде (1871--1916); топништво, управе, војни судови, слагалишта, команде, дворска стража (1881--1915); војне болнице (1871--1916); команде дивизија (1908--1916); одреди (1895--1916); војне станице (1912--1916); контролне комисије (1912--1915); обласни интенданти (1913--1915); интендантски магацини (1914--1916); Аустроугарско војно гувернерство, Главна војна управа, адвокати (1916--1918); Просветно-културне и здравствене установе: школе и школска надзорништва (1870--1915; 1918--1941; 1945--), позориште (1910--1915), Одбор за обележавање Његошеве годишњице (1950/52), Одбор за прославу 400-годишњице Ободске штампарије (1953--1955); Балканска изложба на Цетињу (1907); Одбор за помоћ породицама страдалим 1903; Болница, Хигијенски завод, Дом умноболних и др.; Архивска грађа из области привреде: банке и новчани заводи (1921--1941); фабрика сукна, државна штампарија, трговина и акционарска друштва, дирекција ПТТ, поште, задруге, привредна предузећа, царине и др.; Архивска грађа после II светског рата: друштвено-политичке организације: ЦК СК Црне Горе, ССРН Црне Горе, ССО Црне Горе, СУБНОР Црне Горе; органи власти и управе; Президијум Народне скупштине и Народна скупштина (1945-1953), Председништво Народне владе и Извршно веће НР Црне Горе (1945--1953--1970), републичка министарства, секретаријати, савети, управе, главне дирекције; судови -- уставни, привредни, тужилаштва и правобранилаштва, судови удруженог рада, заједнице, друштва и удружења, ратни војни инвалиди, школске, здравствене и културно-просветне установе, хуманитарна друштва, спортска друштва и удружења, предузећа, лични и породични фондови и збирке и др.

Историјски архив Котор, данас архивско одељење ДАЦГ чува и обрађује старе и по садржају значајне архивске фондове и збирке. Основан је одлуком Владе Црне Горе 1949. под називом Државни архив у Котору; 1951. улази у састав ДАЦГ са статусом одељења, али је због значаја грађе и даље деловао потпуно самостално и на стручном и на финансијском плану, те неформално имао статус републичког архива, а његова грађа по Закону о изменама и допунама Закона о архивима из 1965. је од републичког значаја за Боку и остале крајеве Црне Горе. Године 1976. имао је 174 архивска фонда и збирке у количини 781 м. У VII в. помиње се град Котор као Декадерон. Кроз историју био је главно средиште Боке которске и бивао у поседу Римљана, Византије, Србије (1185--1371), Млечана (до 1797), Аустрије (1797--1805), Француза и Руса (1805--1814), поново Аустрије (1814--1918), Краљевине, социјалистичке и СР Југославије (1918--1941; 1945--2006). Најстарији документ је из 1309. Од старије грађе до 1918. најбројнија је она из периода Млетачке управе (1420--1797), коју карактерише поморска трговина и акумулација капитала бокељских трговаца када се развија транзитна и извозна трговина, како у Котору тако у Доброти, Перасту, Столиву, Прчњу. Следе документа из тзв. прелазног периода (1797--1814) -- прва аустријска влада, руска и француска управа -- па опет аустријска управа (1814--1918) из које је уништен фонд поглаварства. Велик део грађе однет је 1883. у Задар, одакле је враћен 1952; 1943. из окружног суда у Котору у Венецију су однети судски нотарски списи, па 1949. враћени прво у Задар, потом у Котор. Део грађе чувају Поморски музеј у Перасту, бискупија у Котору (од 1434), Српска православна црква -- раније епископија, данас парохија, ранија црквено-школска општина, са најстаријом грађом из 1717, цркве и манастири у Котору, Доброти, Перасту, Рисну, Прчњу. У Архиву се налазе лични и породични фондови: Каменаровић, Трипковић, Висковић, Луковић и др. Објављен је сумарни инвентар грађе (Архивист, 1958, 3--4, 1959, 1--2). Најзначајни фондови су: канцеларија регистара и провидура Млетачке Републике (1652--1797); ванредни провидури млетачки (1684--1797); прва аустријска владавина (1797--1805); руска царска управа за провинцију Боку которску (1806--1807); француска краљевска генерална делегација провинције Бока которска (1807--1811); Француска краљевска подделегација у Будви (1807--1808); француска краљевска покрајинска благајна у Котору (1807--1810); Француски краљевски администратор две провинције: Дубровник и Бока которска (1808--1810); порески списи француске владе (1807--1814); Централна комисија привремене владавине уједињених покрајина Црне Горе и Боке которске (1813--1814); списи председника општине Котор за време француске управе (1808--1814); списи општина: Котор, Доброта, Рисан, Тиват, Грбаљ, Столив од XVIII в. до 1941/45; Управа државних добара (1814--1891); царинарница (1830--1930), одељци царинарнице у Перасту, Мељинама, Метковићу (1828--1929); царинска изложништа (1852/69--1921/23); лучке капетаније и лучке испоставе (1808--1944); судско нотарски списи (1200--1795); окружни суд (1797--1944); срески судови (1804/5--1944); суд за прекршаје (1818--1854); државно тужилаштво (1854--1897); суд заповедништва ратне луке (1898--1918); адвокатске канцеларије из периода Краљевине Југославије (1918--1941); војне јединице и установе: списи француске војне управе (1807--1814), дирекција војног инжењеријског уреда (1858--1918); поморска школа од 1849, интернат поморске школе (1930--1939); гимназија од 1865; народнно позориште од 1848; управа находишта (1797--1811); јавна добротворност (1807--1939); окружна поморско-санитарна депутација (1820--1852); среска санитарна депутација (1838--1847); лазарет Мељине (1821--1869); дружина братинско-поморске сигурности (1849--1958); црквена заклада (1839--1878); Породични фондови: Властелиновић (1690--1790), Враћен (XVIII в.); Поповић (1735--1879); Радомири (1688--1760); Радоњић (1768--1833); Лични фондови: Канерандо 1800, Вук Врчевић 1861, Божо Вукотић (1917--1918), Грегорић Стијепо (1874--1884); Кадија Јово (1870--1880); Матковић Антон (1906--1942); Радомири Томо (1786--1812); Сушић Милутин 1896; Збирке: Бокељска морнарица (1595--1924); архивалије (1452--1954); Братовштина занатлија (1398--1528); графичка збирка XVIII в.; грбова и натписа XIX в.; диплома -- дукали и листине (1309--1822); документа на турском језику XVIII в.; картографска (1893--1918); књига рукописа XVIII--XIX в.; матичних књига становништва (1812--1930); збирка писама црногорских владика (1766--1842); печата XIX--XX в.; штампаних ствари (1616--1847); тестамената (1730--1897); правних докумената (1728--1881); прогласа (1781--1918); пресуде Суда добрих људи (1729--1807); црквених архивалија (1531--1907); политичких странака (1894--1914); музичка збирка (1937--1973), збирка фотографија и др.

ИЗВОР: М. Ф. Петровић, Имовина династије Петровић Његош -- Зборник докумената (1918--1941), Пг 2012.

ЛИТЕРАТУРА: Архивски фондови и збирке у СФРЈ -- СР Црна Гора, Бг 1983; М. Ф. Петровић, „Основаће се архив у Пљевљима", Пљеваљске новине, 15. VI 1992*;* Д. Мартиновић, 160 година Државне библиотеке Црне Горе, Пг 2002; „Петар II Петровић Његош -- оснивач Државне библиотеке Црне Горе", у: M. Дашић (ур.), Династија Петровић Његош, III, Пг 2002.

М. Ф. Петровић