Прескочи до главног садржаја

ДРАШКИЋ, Панта М.

ДРАШКИЋ, Панта М., бригадни генерал, министар, преводилац (Ужице, 30. XI 1881 -- Београд, 20. VIII 1957). Питомац 32. класе Ниже школе ВА (1899--1901). Унапређен у чин поручника 1905, капетана 1910, капетана I класе 1912, мајора 1913, потпуковника 1915, пуковника 1920. и бригадног генерала 1928. У мирно доба био је до 1906. на дужности водника 4. пешадијског пука у Пожеги, а потом ађутант. Од 1909. био је командир 3. чете 6. пешадијског пука у Београду. Почетком 1919. био је командант места у Баји (Мађарска), од септембра 1919. до 1920. деловођа ВА и класни старешина, а од новембра 1920. командант 45. пешадијског пука у Марибору и члан Комисије за разграничење са Италијом. Од јула 1923. био је командант 35. пешадијског пука у Загребу, од фебруара 1927. командант Савске пешадијске бригаде у Вараждину, а од маја 1931. командант пешадије Тимочке дивизијске области у Зајечару. Од септембра 1932. био је помоћник команданта Савске дивизијске области. Од 1935. је шеф Канцеларије ордена, а пензионисан је септембра 1936. У ратовима 1912--1913. био је командир 3. чете, 3. батаљона у 6. пешадијском пуку Дринске дивизије I позива. Учествовао у првим борбеним редовима на Куманову, Прилепу, Битољу, Брегалници и Лакавици и био више пута рањаван. Од 1913. до 1917. био је ордонанс регента Александра. Од 1917. командант добровољачког батаљона Моравске дивизије. У пробоју Солунског фронта 1918. био је командант 1. батаљона I пешадијског пука Југословенске дивизије. Тада је поново тешко рањен. У Априлском рату био је командант Калнског одреда у саставу 5. армије. Из патриотских мотива 1911. постао је члан организације „Уједињење или смрт" у коју га је увео пуковник Владимир Туцовић. Сам је у организацију увео још пет официра. На Солунском фронту био је због чланства предложен за уклањање из војске. Именован је министром за рад владе Милана Недића 29. VIII 1941, а због неслагања са овим именовањем стављен је на располагање 7. октобра. Емигрантска краљевска влада му је указом одузела чин. Новембра 1943. ушао је у Одбор за координацију рада са Бугарима по интенцијама Драже Михаиловића. Истовремено, влада му је вратила чин. Како су Немци ушли у траг овој акцији, ухапшен је фебруара 1944. и послат у логор Оснабрик. Из заробљеништва се вратио у августу 1945. На процесу Д. Михаиловићу због сарадње са М. Недићем и контаката са Бугарима осуђен је на 18 месеци затвора (повећано на три године). Пуштен је средином 1949. Без права на пензију, издржавао се превођењем. Био је сарадник листова Пијемонт, Политика, Време, Новости (Загреб), часописа Ратник, Коњички гласник, Гласник резервних официра и један од уредника Илустроване војне енциклопедије, књ. I (Бг 1939). Преводио је војне класике и друга дела. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда (два пута), Орденом Белог орла са мачевима и другим одликовањима.

ДЕЛО: Моји мемоари, Бг 1990.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица 75. годишњице Војне академије 1850--1925, Бг 1925; Споменица XXXII класе Ниже школе Војне академије 1901--1936, Бг 1936; Ј. Варјачић, Судбина генерала Војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. и после рата, Бг 2003; М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918--1941, Бг 2004.

М. Бјелајац