ДЕМОНИ

ДЕМОНИ (грч. daivmone"), натприродна бића која се, по народном веровању, могу показивати у различитим облицима или су невидљива, опасна по људе; митолошка бића, духови. Називи, изглед, карактер, место боравка, време појављивања и поступци д., чине предмет народне демонологије или ниже митологије. У српским етнографским и лексичким изворима за д. постоји више десетина народних назива, а највише за означавање ђавола. По саопштењу Прокопија Кесаријског (у делу Рат са Готима), Словени су средином VI в. обожавали реке и нимфе (вероватно виле) и друга нека нижа божанства (daimovnia) и свима њима приносили жртве. У Даничићевом Рјечнику из књижевних старина српских из 1863. наведена су само четири назива за д.: бѣсные доухы, врагь, сотона, дияволь (зьлы дияволь), сотона; у Стојановићевом додатку овом речнику још и назив змаи (змий). Шири списак може се сачинити на основу речника староруског језика И. И. Срезњевског (СПб 1893--1903). Главни општесловенски назив за лошег, опасног духа, био је *běsъ. Прихватањем хришћанства овим називом се означавају како збачени пагански богови и њихови кумири, тако и ђаво и неки други д.

У апокрифним молитвама бес је дух без одређеног лика, који изазива беснило. Назив из XI в. бѣсъ полоудьныи „подневни демон" -- daemon meridianus, вероватно означава истог д., који је посведочен у народном веровању Источних Словена. Код Срба једва да има трагова таквом д. Називи завистивыи бѣсъ, зълобѣсъ, клюкавыи бѣсъ, бѣсъ поганьскыи (XI--XIV в.) носе хришћанска обележја. Са хришћанством Словени су прихватили и називе дијавол, сатана, демон. У средњовековним списима постоји већи број назива за ђавола: злъць, искоуситель, лоукавыи, нечьстивыи, рѣчь, синьць, тьмьныи итд. Митолошко биће вила у средњовековним списима се јавља од XIV в. У Временику Георгија Амартола (руском спису из XIV--XV в.) за виле се каже да су бића у људском облику, да иду у групама и да су им приношене жртве. Из истог времена је и назив самовила. Пошто је тај назив присутан и данас у локалним веровањима јужнословенских народа, делом и код Чеха и Словака, може се сматрати да је био опште познат у словенској прапостојбини. Из корена *věd- код словенских народа изведено је више назива, који се најчешће односе на „знајуће" људе, који имају магијску вештину и баве се чарањем (српски вештица, руски ведьма итд.). Од назива навь, навьие, који у средњовековним споменицима означавају покојнике, изведени су називи за д. настале од умрле некрштене деце (српски: нав, навје).

До сада су д. најчешће разврставани према простору, односно месту њихове активности: д. куће, помоћних и других зграда; д. вода; д. шума; д. поља; д. земље (рудника) и д. ваздуха. Пошто су сви д. нетелесна бића и као такви се могу кретати по ваздуху, најчешће у виду ветра или лутајуће ватре (ноћног светла), ваздух се не може узимати као њихово станиште. Главна функција д. јесте регулативна. Развијање страха код људи од одмазде невидљивих и опасних бића, представља облик друштвене принуде над појединцима да поштују устаљена правила друштвеног понашања. Сходно томе д. се могу груписати око три најважнија животна догађаја који прате људе и чине њихов животни круг: рођење детета, свадба и смрт.

Сходно томе могу се уочити и три круга д. Чим се роди дете, код Јужних Словена, његов живот могу угрозити д. судбине, код Срба -- суђенице (тако што му досуде превремену смрт). Ако се породиља не придржава правила понашања, живот њеног детета, па и ње саме, могу угрозити опасни д. -- бабице, док му плач могу „набацити" ноћнице. Дете се мора штитити и од вештица и мора. Уколико породиља оставља своје дете само, без надзора, њега може заменити неки од д., оставивши свог малог д., у лику однетог детета (тзв. подмече). Уколико новорођенче умре пре крштења, оно постаје д. -- код Срба -- некрштенац, нав, свирац. Дете се уводи у културу и страшењем д. (да не плаче, да не прилази дубокој води итд.), нпр. -- баук, бабучка, баба рога. За време свадбе младу и младожењу могу угрозити људи са злим очима (па се онда разболе од урока). Сматрало се да жене вештице или мађеснице током свадбеног обреда могу учинити да невеста буде бесплодна. Уколико је човек за живота правио недела (убијао људе, премештао међе, криво мерио) или ако посмртни обред није спроведен на правилан начин, после своје смрти постаје покојник-повратник, тј. вампир или нека ноћна приказа. Људи који су сами себи одузели живот такође су осуђени да лутају као ноћне приказе. Познато је више десетина назива оваквих приказа, као што су: авет, видина, омаја, прикојаса, прилика, сјен, утвара итд.

Посебан круг д. имају регулативну функцију у одржању устаљених народних схватања о времену. Сматра се да постоји „опасно" време, када је људима забрањено да се баве одређеном делатношћу (нпр. да раде у пољу, жене да преду) или да је чак ризично да се човек затекне на путу. Прељама које се не придржавају забране предења прети освета д. у самом дому (ту функцију код Срба преузеле су Света Среда и Света Петка). Опасним временом се сматра ноћ, посебно „глуво доба" ноћи, подне, одређени дани у недељи (среда, петак и недеља), поједини временски периоди у години (некрштени дани, постови, русална недеља), велики празници (нарочито Ђурђевдан и Ивањдан). Постоји и представа о неизвесном, злом тренутку (српски „зао час"), у којем је човек нарочито подложан утицају д. У периоду некрштених дана (од Божића до Богојављења), појављују се д. караконџуле; у првој недељи ускршњег поста д. тодорци (североисточна Србија и Банат).

Круг д. регулише понашање људи у одређеном простору. Неки од њих господаре добрима тог простора и спремни су да га, под одређеним условима, уступе људима (сребрни цар), неки ту само бораве, чувајући то место за себе (таласон, водењак, кемза). Посебан круг д. чине живи људи са посебним способностима или магијским умећем, као што су: они који се преобраћају у вукове (вукодлаци), жене које лете ноћу (вештице), девојке које се претварају у поједине животиње и притискају људе у сну (море), људи који имају способност да се њихова душа одвоји од тела и да могу да се боре са предводницима градоносних облака (облачари). Постоје и веровања да човек може извести д. из петловог или кокошијег јајета, који постаје његов слуга и доноси му новац (злато) или друга добра -- жито, бели мрс. У Далмацији такво биће се назива мацић, малић, у Херцеговини -- цикавац. Свим Јужним Словенима познати су д. судбине, вила, змај, борба два облачара, вештица, вампир (вукодлак), некрштенци. Најстарије су представе о зооморфним д. Пошто поједини д. (кућна змија, водени бик, вила) могу упозоравати људе на опасности, то указује на заједничке корене божанског и демонског у старој словенској митологији, тј. на везу неких д. с обоготвореним прецима.

ЛИТЕРАТУРА: С. Зечевић, Митска бића српских предања, Бг 1981; В. Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије, 5, Бг 1994; Љ. Раденковић, „Словенска народна демонологија на синхроном и дијахроном плану", ЗМСС, 2013, 83.

Љ. Раденковић