ДЕРИВАЦИЈА
ДЕРИВАЦИЈА (лат. derivatio), језички процес који обухвата два аспекта: уже значење се односи на грађење речи помоћу суфикса, суфиксације, извођења, а шире значење указује на грађење речи уопште, творбу речи суфиксацијом, префиксацијом, композицијом итд. Наука о грађењу речи назива се још и дериватологија, а стручњак за творбу речи је дериватолог. Највећи број речи у српском језику настао је д. у ужем смислу (суфиксацијом), а реч настала д. назива се дериват. Деривати настају од творбене основе мотивне речи додавањем творбеног наставка (суфикса). Деривати изведени од мотивних именица називају се деноминативни (кожар), од глагола -- девербативни (певач), од придева -- деадјективни (лепота), али могу настати и од других врста речи: од броја (петица), од заменице (својина), од узвика (јаукати) итд. Обично се д. једна граматичка врста речи преводи у другу (учити → учитељ, срце → срчан, црвен → црвенити), али деривати могу припадати и истој граматичкој врсти као њихове мотивне речи (јавити → јављати, књига → књижар, зелен → зеленкаст). У продуктивније суфиксе за грађење именица са значењем мушких лица спадају: -ац, -лац, -ач, -ар, -тељ, -ик, -ак (писац, мислилац, певач, чувар, учитељ, мученик, глупак). За грађење именица које означавају женска лица користе се суфикси: -ља, -уља, -тељка, -ара, -ача, -уша, -ица, -ка, -киња (праља, молитељка, врачара, удавача, брбљуша, млинарка, учитељица, плавка, грешница). У продуктивније суфиксе за грађење придева спадају: -ов/-ев, -ин, -ски, -ињи, -ан/-ани, -ен/-ени, -ав (братов, Маријин, ропски, детињи, земљани, дрвени, клизав). За д. глагола користе се следећи суфикси: -а-, -ова-, -ира-, -иса-, -ну-, -ка- (гласати, боловати, лакирати, малтерисати, куцнути, крцкати). Нису сви суфикси подједнако широко заступљени у процесу д. Они који се често употребљавају називају се продуктивним суфиксима (нпр. -ица у д. именица или -ан у д. придева), док су непродуктивни они који се користе ретко. Највећи број деривата настаје од простих речи, али неки могу настати од речи које су и саме деривиране. Ако настају директно од просте речи, деривати се називају првостепеним (учити → учитељ), ако потичу од првостепених зову се другостепени деривати (учитељ → учитељица), другостепени могу дати трећестепене (учитељица → учитељичин) итд. Деривати се обично односе на два референта (нпр. у творбеној основи кож- смештена је информација о врсти материјала природног порекла, а у форманту -ар налази се информација о вршиоцу радње). Такви деривати називају се двореферентним. Знатно ређе деривати могу бити једнореферентни, тј. односити се на један референт (нпр. кућица: у творбеној основи смештена је информација о грађевинском објекту, а у суфиксу информација о димензији тог објекта). Деривати су у значењској вези са мотивним речима, па је, тако, доброта особина онога ко је добар, књижица је мала књига, петина је пети део неке целине. Значење деривата понекад се заснива на целокупном значењу мотивне речи (тако се цео семантички садржај мотивне речи зуб преноси у дериват зубар), а понекад се у дериват преноси само мањи број семантичких компонената (именица муња преноси у придев муњевит само ону семантичку компоненту која се односи на наглост, брзину). Деривати имају специфично, лексичко значење и уопштеније, творбено значење, које зависи од творбене основе и суфикса и које сврстава дериват у серију речи са истом творбеном структуром. Према неким ауторима, творбено значење се може поделити на саставне компоненте које се називају дериватеме (нпр. за све деривате који означавају вршиоца радње или носиоца занимања заједничка дериватема гласи онај који...). Разликују се дериватеме у вези са радњом, средством, местом, резултатом итд. У лексичком систему је уобичајено да оне речи које имају много значења, имају и много деривата. Највише деривата имају просте речи које означавају делове људског тела, делове куће и друге појмове који су у непосредној вези са човековим свакодневним животом.
У српској лингвистици основе проучавања д. у српском и другим словенским језицима поставили су А. Белић и Р. Бошковић. Посебан допринос проучавањима д. у српском језику дали су Б. Ћорић, Д. Гортан Премк, И. Клајн, Р. Драгићевић, а проучавањима д. у другим словенским језицима, у поређењу са српским или без таквог поређења, С. Николић, Ј. Матијашевић, Б. Терзић, Р. Маројевић, А. К. Смољска, М. П. Киршова, В. Митриновић, В. Копривица и др.
Литература: А. Белић, „Zur Entwicklunge-schichte der slavischen Deminutiv- und Amplifikativ-suffixe. 1. Substantiva, 2. Adjectiva", Archiv für slavische Philologie, 1901, 1904; Р. Бошковић, Развитак суфикса у јужнословенској заједници, Бг 1936; С. Николић, „Nomina agentis у старословенском језику", ЈФ, 1966--1967, 27, l--2; Б. Ћорић, Моциони суфикси у српскохрватском језику, Бг 1982; Р. Маројевић, Посесивне категорије у руском језику (у своме историјском развитку и данас), Бг 1983; В. Митриновић, Пољски глаголски префикс prze- и његови српскохрватски еквиваленти пре- и про-, Бг 1990; Б. Терзић, Руско-српске језичке паралеле, Бг 1999; М. П. Киршова, Nomina loci у савременом српском језику, Пг 1999; А. К. Смольская, Славянские студии, Одесса 2001; И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику, 1. Слагање и префиксација, Бг 2002; Творба речи у савременом српском језику, 2. Суфиксација и конверзија, Бг 2003; Д. Гортан Премк и др., Семантичко-деривациони речник, 1--2, Н. Сад 2003, 2006; В. Копривица, Творба именица од придева у чешком и српском језику, Бг 2007; Б. Ћорић, Творба именица у српском језику (одабране теме), Бг 2008; Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Бг 2010; Р. Драгићевић (ур.), Творба речи и њени ресурси у словенским језицима, Бг 2012.
Р. Драгићевић