ДРЖАВНА ХЕМИЈСКА ЛАБОРАТОРИЈА

ДРЖАВНА ХЕМИЈСКА ЛАБОРАТОРИЈА, санитетска установа основана при Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела септембра 1859. указом кнеза Милоша, са циљем истраживања преких санитетских потреба. Проистекла је из Државне апотеке (1836), а први државни апотекар Павле Илић био је истовремено и државни хемичар. Поред ревизија апотека и ретаксације рецепата Илић се бавио анализом лекова и сировина за лекове, анализом минералних вода и токсиколошким анализама. Његов рад је означио почетак развоја хемије у Србији. Управници ДХЛ били су, поред П. Илића (1859−1871), апотекари и хемичари др Алојз Хелих (1872−1873), др Фердинанд Шамс (1873--1882) и др Отомар Фелкер (1882−1894), те хемичари др Марко Леко (1894−1920) и др Марко Николић (1920−1926). Анализе су обављане у апотекама и лабораторији Лицеја и Велике школе до 1882, када је државни хемичар Фердинанд Шамс подигао посебну зграду за ДХЛ, на углу улица Његошеве и Краља Милутина. Шамс је проширио рад ДХЛ, уводећи нове гране аналитичке хемије. У почетку је зграда имала два одељења, за хигијенске и санитетско-полицијске анализе и за судске анализе. Када је 1894. Шамс отишао у пензију, а Марко Леко постављен за управника, одељења су спојена. Леко је радио у ДХЛ до 1920. и од ње направио најуређенију лабораторију у Србији. Леко, један од наших најзначајнијих хемичара, објавио је око стотину научних радова, највише из аналитичке хемије, а неке од његових аналитичких метода ушле су у немачке приручнике и уџбенике. Сви Лекови радови потичу из ДХЛ. Он је проширио рад Лабораторије отварањем места за још неколико хемичара и асистената. У згради ДХЛ 1897. Леко је основао Српско хемијско друштво у којем су се окупљали сви српски хемичари до I светског рата. Због ратних прилика ДХЛ је 1914. премештена у Ниш, где је радила годину дана. Због окупације Србије рад у лабораторији је прекинут, а новембра 1918. настављен у Београду у старој згради.

После I светског рата, у оквиру новооснованог Централног хигијенског завода, оснива се Хемијско одељење, а 1931. у његов састав улази ДХЛ. Иако је овим актом изгубила самосталност, ДХЛ је задржала непромењену организацију рада и своју делатност и даље обављала у својој згради. Године 1944. ДХЛ прелази у састав Научно-истраживачког института Централне дирекције медицинске производње, а 1948. Српска академија наука преузима право оснивача над Институтом и организује га у Хемијски институт Српске академије наука који се, после шест година, проглашава за установу са самосталним финансирањем − Хемијски институт. Најзад, 1961. оснива се Институт за хемију, технологију и металургију, који преузима Хемијски институт и зграду ДХЛ. Тако је од некадашње мале лабораторије основане „за преке санитетске потребе", која је у току једног века била водећа лабораторија у Србији, израстао данашњи Институт за хемију, технологију и металургију.

ИЗВОР: АС, Министарство иностраних дела, Санитетско одељење 1852−1913.

ЛИТЕРАТУРА: А. Мирковић, „Прва хемиска лабораторија у Србији и њени оснивачи", ХП, 1956, 2−3, 66; В. Марјановић, Фармација у Србији у XIX веку, Бг 1970; Д. Ступар, „Улога апотека у развоју примењене хемије у Србији у 19. веку", АФ, 1974, 6, 325; С. Бојовић, „Павле Илић и Државна хемијска лабораторија", у*:* Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији, историјска грађа, Бг 1997; С. Бојовић, „Марко Леко (1853--1932)", у: Живот и дело српских научника, 4, Бг 1998.

С. Бојовић