ДАБРОБОСАНСКА ЕПАРХИЈА/МИТРОПОЛИЈА

ДАБРОБОСАНСКА ЕПАРХИЈА/МИТРОПОЛИЈА, административна област Српске православне цркве настала у XV в., у замршеним приликама турског ропства. У свом називу ова област обједињује претходни назив „дабарска и босанска епархија", чији је наследник била. Њене западне границе поклапале су се са тадашњим турским границама према Аустрији. Од обнове Пећке патријаршије под патријархом Макаријем (Соколовићем) назива се углавном дабробосанска, иако се претходни назив јавља спорадично и касније (1654, 1670). Претпоставља се да је седиште било у манастиру Бањи (Бањски престо), који је имао традицију из ранијих времена, а који је пре 1458. дошао под турску власт. Пошто је даљим турским освајањима њена област проширена, митрополит Гаврило (Аврамовић) пренео је 1575. седиште на запад у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Селидба је изведена са знањем и по одлуци пећког патријарха, који је дабробосанског епископа поставио за свог егзарха за Далмацију. То је било природно будући да је већина становника Клишког и Личког санџака избегла из Босне, а и за Далмацију није био постављен посебан епископ. Од тада се титулисао „митрополит дабро-босански, лички и клишки", а његов наследник проширио је титулу на „митрополит дабро-босански, фојнички, клишки и далматински". Епископ Епифаније (Стефановић) морао је да напусти Рмањ (пре 1645) и пренесе седиште у манастир Крку у Далмацији. Касније су дабробосански митрополити резидирали по разним манастирима Босне, због чега су се називали дабробосански, клиски и лички. Митрополит Висарион II пренео је 1690. седиште у Сарајево будући да је манастир Бања у сеоби 1690. опустео. Скромна резиденција звана Ћелија саграђена је 1699. Тада је држао део Зворничке епархије и Соколску нахију на десној обали Дрине. Од 1713. седиште је устаљено у Сарајеву захваљујући митрополиту Мелетију. После укидања Пећке патријаршије (1766) дошла је под власт цариградског патријарха и уздигнута на ранг митрополије, а на њен трон долазили су искључиво Грци. Цариградски патријарх са синодом своје цркве одао је посебно признање значају ове епископске катедре, па јој је у својој патријаршији доделио место одмах после Писидијске митрополије. По историјским изворима црквена општина сарајевска није увек била у добрим односима са фанариотима на катедри дабробосанских митрополита. Жалила се на њихов рад цариградском патријарху или београдском митрополиту, углавном због раскошног живота попут ага и бегова, тражећи да епископ по примеру Христа живи скромно, да носи пристојно одело, да не јаше коња, да не држи више од двојице слугу, да не стоји у дослуху са Јеврејима и да се више брине о сиротињи и подизању школа за обуку младежи. Борба са фанариотима избила је и због „прихода од тепсије", тј. прилога на тас који је по њиховој наредби за време службе ношен више пута, а који су фанариоти приграбили за себе. Због дистанце између архијереја и пастве народ је све више одлазио у манастире где је уз службу имао и проповед и доживљао приснију везу са јерархијом.

Аустрија је дозволом Берлинског конгреса 1878. окупирала Босну што је изазвало корените промене у црквеном животу. Знајући да је народ незадовољан фанариотима, Беч је 6. IV 1880. склопио конвенцију са Цариградском патријаршијом којом је Д. е. добила аутономију у врховној јурисдикцији цариградског патријарха. То је значило помињање цариградског патријарха на богослужењу, узимање светог мира за свету тајну миропомазања и плаћање 58.000 гроша цариградском патријарху из босанског буџета. Цар је за себе задржао право именовања митрополитског кандидата којег је цариградски патријарх хиротонисао. С обзиром на то да је у аустријској држави већ постојала организована православна црква, по канонима је требало да Д. е. припадне Карловачкој митрополији. Познати канониста Никодим (Милаш), епископ далматински, оценио је Цариградску конвенцију као „противзакониту узурпацију". Беч је пристао да плаћа епархијске обавезе Цариградској патријаршији и договорио да дабробосански митрополит Грк Антим абдицира. За епископа је постављен Сава (Косановић), први Србин после једног века. Међутим, Аустрија није имала поштене намере -- у Бечу је основано Друштво за католичење Срба у Босни и Херцеговини, унијати су добили одрешене руке, православни обреди су спречавани, изградња храмова ометана, Босна је насељавана Немцима и Хрватима. Укинуте су српске вероисповедне школе, забрањена прослава Св. Саве, у школама су за наставнике постављани фанатични Хрвати. Надзирани су сви који су имали везе са Русијом, Србијом и митрополитом београдским Михаилом. Митрополит Сава је одбио понуду грофа Кристофа Мирошовског да са свим Србима пређе у унију, пославши протест Бечу и захтевајући заштиту од милитантних унијата. Народу је упутио посланицу да се брани од уније и држи православља, истовремено упутивши и жалбу цариградском патријарху. Морао је да се повуче јер је против њега отпочела кампања режирана од стране власти. Тек 1905. добијена је црквено-школска аутономија, право стицања имовине, руковања задужбинама, употребе ћирилице и српског имена. Нова опасност је настала 1908. када је Аустрија анектирала БиХ и безобзирно наставила са гушењем српских црквених и грађанских права. Свештенство Дабробосанске и Херцеговачке митрополије покренуло је 1911. код бечке владе питање свог уласка у састав аутокефалне Карловачке патријаршије. Први светски рат је ово одложио, а каснији развој догађаја коначно донео расплет.

Једна од отежавајућих околности у раду епархије била је њена величина. Била је велика и пространа епархија са 233 парохије и скоро пола милиона православних Срба. Зато је из њеног састава 1900. издвојена Бањалучко-бихаћка епархија. У таквом саставу епархија је дочекала васпостављање Српске патријаршије и ушла у њену јурисдикцију. Реорганизацијом по Уставу из 1931. добила је проширење: од епархије Захумско-херцеговачке срезове Фочу и Чајниче, од Рашко-призренске Прибојски, Нововарошки и Милешевски срез, од епархије Пећке Пљеваљски срез, а од Зворничко-тузланске парохије Хрге и Возућу у Срезу жепачком. Од њене пак територије добила је Бањалучка епархија срезове Јајце и Мркоњић Град, а Далматинска срезове Ливањ и Гламоч. Седиште је остало у Сарајеву, а њен епископ добио је титулу митрополита.

Немачком окупацијом 1941. дошла је под власт Независне Државе Хрватске и усташа који су одмах започели са затирањем Срба. Мученички су страдали митрополит Петар и 27 свештеника, много верника је убијено, а храмова и парохијских домова уништено. Живот се после II светског рата споро нормализовао, због чега је епархијом до 1951. администрирао зворничко-тузлански епископ. Одузети су јој 1947. Пљеваљски, Нововарошки, Прибојски и Пријепољски срез у корист новоосноване Будимљанско-полимске епархије. Када је 1956. Будимљанско-полимска епархија укинута, поменути срезови враћени су матичној митрополији, а поново су издвојени 1992. када су припали новооснованој Милешевској епархији.

Страдање се још драстичније поновило у рату за разбијање Југославије (1991--1995). Срушено је 23 храма и 11 парохијских домова, оштећено 13 храмова и три парохијска дома, њихова имовина је опљачкана, а митрополит је морао да пренесе седиште у Соколац. Са обновом иде врло тешко, а Шематизам Српске цркве из 2005. за многе парохије наводи да су без верника и свештеника. Епархија је данас организована у четири архијерејска намесништва (горажданско-вишеградско, сарајевско, травничко-зеничко, фочанско) са 65 парохија и 48 свештеника. Има само три манастира -- Возућу, Добрун и Равну Романију (Соколац) -- са седам монаха. Осим седишта у Сарајеву има седиште у манастиру Соколцу. Образовање свештеничких кадрова некада се одвијало у Духовној школи у манастиру Тамни. У Сарајеву је под именом Свештеничко семениште богословија радила од 1882. до 1884. када је премештена у Рељево, у којем је радила 1885--1917, а затим се вратила у Сарајево и радила до немачке окупације 1941. Данас постоје и раде Богословија и Богословски факултет у Србињу/Фочи.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, V, Бг 1925.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, „Нешто о Босни дабарској и дабро босанској епископији и о српским манастирима у Босни", ГНЧ, 1878, 2; Н. Милаш, Каноничко начело православне цркве при разређењу црквене области. К питању о јерархијском положају Сарајевске митрополије, Задар 1884; П. Пузовић, Српска православна епархија дабробосанска -- шематизам, Србиње 2004; Црква, календар СПП за 2006.

Р. Милошевић