ДОЈЧИН, Петар

ДОЈЧИН, Петар (Dóczy Péter), великаш, јунак народне поезије. У српској и јужнословенској усменој традицији јавља се као Петар Варадинац, побратим деспота Вука Гргуревића Бранковића и чувар Срема и Смедерева (ЕР, 59); Петар, бан варадински (Вук II, 81); и, у муслиманској епици, Дојчић капетан (Српскохрватске јуначке пјесме, II, 13, Бг--Кембриџ 1953; З. Чолаковић, М. Ројц Чолаковић, Мртва глава језик проговара, Пг 2004). У лирици је опеван као Д. П., варадински бан, који због љубавне чежње пропија имање (ЕР, 178; Вук I, 633). Деспот Вук и Петар Доци су 1476. на Дунаву тријумфално поразили турску војску. Други њихов заједнички подвиг било је харање Врхбосне (Сарајева), у јесен 1480: у повлачењу је дошло до сукоба код Травника, угарска војска је поразила турску и повукла се у Јајце. Овај историјски догађај упамћен је у културноисторијским предањима о Сарајеву (Е. Смаилбеговић, Народна предања о Сарајеву, Сар. 1986).

Љ. Пешикан Љуштановић

Као јунак народне епске поезије, препознат је у личности угарског великаша Петра Доција, прослављеног у угарско-турским ратовима из друге половине XV в. Песма „Вино пије Дојчин Петар" забележена је у једном од најстаријих зборника српске поезије, Ерлангенском рукопису из 1733. Уврштена је и у Вукову збирку српских песама (I, 633) под насловом „Дојчин Петар и краљ Матијаш" са нешто другачијим крајем. Иако поезија помиње Петра као варадинског банa, историјски подаци указују да се извесно време налазио на функцији бана Јајца. Своју војну каријеру остварио је на јужним границама Угарске у борбама против Турака, а његово име често је забележено уз истакнуте српске великаше у служби угарског карља Матије Корвина: Вукa Гргуревићa, Дмитрa и Стефанa Јакшићa и др.

Петар Доци се 1462. налазио на функцији заповедника Београдске тврђаве. Највероватније је 1471, заједно са Вуком Гргуровићем и другим српским великашима, учествовао у борбама око Сребренице, а у периоду 1476--1479. командовао угарском флотом на Дунаву и учествовао у нападу на османску територију 1476. Због водостаја Дунава напад на Смедерево није успео, али у том походу освојен је Шабац. Борбе су се наставиле у Банату, где су Д. П., Вук Гргуревић и Дмитар Јакшић успешно ратовали против Турака и нанели им пораз код Пожежане. Као јајачки бан, Доци је, заједно са српским деспотом Вуком Гргуревићем и славонским баном Ладиславом, током 1480. успешно ратовао у Босни, а успели су да уђу у Врхбосну, која је опљачкана и запаљена. Војска се затим вратила ка северу, а поприште борби је пресељено у Банат. У бици код Бечеја 1482. војска Д. П., Вука Гргуревића и Павла Кањижија нанела је Турцима велик пораз. Доцијева каријера није везана само за ратне окршаје, него је забележено и његово учешће у дипломатским пословима, па је два пута путовао у Истанбул на преговоре са султаном као изасланик угарског краља Матије Корвина.

М. Копривица

ИЗВОРИ: В. Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, I, Беч 1841; I. Nagy, A. B. Nyáry, Magyar diplomacziai emlékek Mátyás király korából, Budapest 1877; ЕР; V. Fraknói, Mátyás király levelei I--II, Budapest 1893, 1895; L. Thallóczy, A. Áldásy, Magyarország melléktartományainak oklevéltára, II, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára, Budapest 1907.

ЛИТЕРАТУРА: В. В. Макушев, Прилози к српској историји 14. и 15. века, ГСУД, 1871, 32; А. Ивић, Историја Срба у Војводини, Н. Сад 1930; Д. Поповић, Срби у Војводини, I, Н. Сад 1957; T. Маретић, Наша народна епика, Бг 1966; J. Калић Мијушковић, Београд у средњем веку, Бг 1967; Историја српског народа, II, Бг 1982; И. Кукуљевић Сакцински, Изабрана дјела, Зг 1997; Љ. Пешикан Љуштановић, Змај Деспот Вук -- мит, историја, песма, Н. Сад 2002.